УТТШ је организовала дводневни излет, обилазак српских светиња по Далмацији, гдје
је 36 ученика наше школе у пратњи водича, три професора и два вјероучитеља имало
прилике да се ближе упозна са српском културом и историјом Далмације.
Кренули смо 23. маја 2024. године, а прва дестинација је био манастир Драговић који
се налази у селу Кољане у Далмацији. Овај манастир је кроз дуги низ вијекова био
духовни ослонац српском православном народу у Далмацији. Подигнут је крајем 14.
вијека, неколико година послије Косовске битке. Током свог постојања мијењао је
мјесто и доживљавао судбину свог народа. Манастир из 1395. године потопљен је
1958. због градње језера и хидроелектране. Тада је расељено и 1500 људи, а
вјештачко Перућко језеро, поред манастира, прогутало је и бројне куће и плодна
земљишта, а нови манастир изграђен је на вишем нивоу. Кроз историју много пута је
бивао пустошен, пљачкан и уништаван, па опет изнова обнављан.
Данас своје посјетиоце очарава својом љепотом, а посебан утисак на нас оставио је
јеромонах Јован који је успио за кратко вријеме да нам исприча тешку судбину
манастира, а и српског народа на овом терену, али све кроз осмијех и смирење.
Осврнуо се и на кључне проблеме и велика искушења кроз која пролази данашња
омладина.
Надахнути вјером, љубављу и надом своје путовање настављамо према Бенковцу
гдје смо се кратко задржали само да обиђемо прелијепу Цркву Св. Јована Крститеља.
Мјеста у Далмацији су углавном пуста. Само у посљедњем прогону протјерано је 200
000 Срба.
За први дан излета планиран је и обилазак Винарије Јокић која је својим трудом и
залагањем временом постала синоним за вина врхунског квалитета. Домаћини су нас
срдачно дочекали уз разне посластице и домаће производе, а затим су нашим
ученицима одржали предавање о органској производњи аутохтоних далматинских
вина.
Тај дан ученици су имали прилике да се окупају у мору Карину. Били смо на ушћу
ријеке Каришнице у Каринско море, уживали у топлом мору и опојном мирису
боровине.
Посљедња одредница за први дан био је најстарији манастир у Далмацији, манастир
Крупа који се налази подно Велебита, близу извора истоимене ријеке. Саграђен је у
вријеме краља Милутина 1317. године, а посвећен је Успењу Пресвете Богородице.
Крочивши на тло манастирског комплекса као да смо ушли у неку другу временску
димензију која нема везе са савременим свијетом. Вријеме као да је стало. Одсјечени
од свијета, без мреже и интернета, а окупани благодаћу којом вишевјековни манастир
одише, ученици су се показали у најбољем свјетлу. Схватајући да двије старије
монахиње и игуман нису у стању да послуже бројне госте, наши ученици су, не само
показали своје угоститељско умијеће тако што су поставили столове, а послије ручка
опрали суђе и све расклонили, већ се и дио ученика ангажовао и заједно са
професорицама окопао манастирску башту. Дан смо завршили сви сабрани око истог
стола пјевајући духовне и завичајне пјесме, а на крају се и коло заиграло.
Други дан је почео Светом литургијом. Стојећи на истом мјесту кроз који су прошли
знаменити људи српске историје од краља Милутина, његовог сина Стефана
Дечанског, па Свете мајке Ангелине, преко архимандрита Герасима Зелића до писца
Симе Матавуља, просто не можеш да останеш равнодушан на богату српску историју
и вишевјековну духовност која избија из зидова манастира. Колики је само број
српског народа који се вијековима на том истом мјесту молио, под истим поднебљем
страдао и поново рађао, обнављао и кроз ту вјечиту борбу за очување своје вјере и
свога огњишта душе спашавао.
Манастирска ризница, упркос пустошењима у прошлости, чува вриједна духовна и
културна свједочанства (бројне фреске и иконе из 17. вијека, честице моштију св.
Јеротеја, турске фермане (уредбе, указе) из Истанбула, бројне богослужбене књиге и
остале непроцјењиве драгоцјености).
Одлазимо из манастира Крупа у нади да ћемо се ту опет вратити, а и подстакнути смо
ријечима љубазног домаћина, игумана Пајсија, који нам је на растанку рекао да су
нам врата манастира увијек отворена.
У Бргуду нас је дочекала повратничка породица Граховац. Шесточлана породица,
иако је прошла голготу послије прогона, пуна је оптимизма, вјере и љубави, позитивне
енергије. На лицу мјеста смо се увјерили како су само срдачни далматински
домаћини. Дочекали су нас уз своје разноврсне домаће производе и одржали нам
кратко предавање о производњи свих врста далматинских сирева.
Украс и понос православне Далмације је и посљедњи манастир који смо посјетили, а
то је чудесни манастир Крка који је смјештен у бајковитој долини истоимене ријеке.
Према предању подигнут је у вријеме краља Милутина на мјесту на којем је Свети
апостол Павле држао проповијед. Претпоставља се да је манастир 1345. године
саградила Јелена Немањић Шубић, сестра цара Душана. Ту је 1615. године основана
и најстарија српска православна Богословија „Света Три Јерарха“ и управо нас је
један симпатични богослов повео низ степенице на пут дуг двадесетак вијекова, а
прешли смо га у само неколико метара. Ријеч је о чувеним катакомбама у којима су се
скривали први хришћани. Да је то предање истинито, свједочи и римско утврђење
Бурнум које се налази у близини.
Црква Светог Арханђела Михаила подигнута је управо над катакомбама. У њој се
налази чудотворна икона мајке Божије, а и иконе које су у новијим временима
мироточиле.
Колико је само знаменитих људи изњедрило ово мјесто, колико великих монаха и
духовника, то само драги Бог зна.
Путовање завршавамо шетњом кроз центар Книна.
Није лако бити Србин, посебно у Хрватској, али је истовремено и највећа част и понос
припадати том старом, вијековима сатираном, али никад уништеном народу српском.
Кроз овај дводневни излет прошли смо стопама Светог апостола Павла и првих
хришћана који су били прогоњени, разговарали са живим свједоцима посљедњих
прогона, с тугом гледали у пусту српску земљу на којој још само три свјетионика
православља – Драговић, Крупа и Крка пркосе времену и околностима.
