Наша драга професорица Рада Дошеновић је отишла у заслужену пензију.
А колико ће нам свима недостајати, најбоље је описао Славиша Савић, ученик IV-5 разреда. Преносимо Славишин текст у цјелости.
Јутро, устала је и обула ципеле. Прије него што је изашла из куће погледала је у сат који је био окачен на зиду супротно од њених врата. Вече, вратила се послије напорног дана, и прво што је угледала је био сат, израчунала је вријеме колико је провела ван куће. Дан, устала је и сишла низ степенице своје собе, да зграби кафу послије тешке непроспаване ноћи. Израчунала је број сати колико је прошло откад је легла у кревет. Ноћ, чула је гребање своје мачке о врата, тражила је да иде вани. Сишла је да јој отвори врата, и видјела да је 3 сата ујутро. Дани су пролазили, мјесеци. Враћала је тај исти сат унапријед и назад кад је било потребно. Запросио ју је. Преселила се код њега у кућу. Прво јутро, устала је, обукла се. Обула, погледала у све зидове у ходнику. Заборавила је да више нема сата у ког је гледала сваки дан. Недостајао јој је. Вратила се, изула и опет погледала око себе, а дочекали су је само хладни бијели зидови. Заспала је и устала, обула се. Након сат времена се вратила. Њен муж је устао ујутро и видио је како безуспјешно тражи по ладици нешто. “Љубави, шта тражиш?” упитао ју је. “Чекић и чавал”, одговорила му је. “За шта ти треба? Ево овдје је”, показао је руком на задњу ладицу. “Вратила сам се својој кући у којој сам живјела прије него што сам се преселила овде, јер сам схватила да не могу да функционишем без свог старог сата, то је тако необично, видиш, прва ствар у коју сам погледала кад сам излазила из куће и враћала се био је овај сат, и недостајао ми је, недостајала ми је та рутина, а и зидови су празни, и њих желим да попуним.”
Најбитније ствари у животу су оне на које најмање сумњамо. За које не би посумњали да ће нам недостајати док их стварно више не буде на истом мјесту. Тако је и са нашом професорицом Радом Дошеновић. Сваки дан је испуњавала своју обавезу, с љубављу према школи и ученицима, обликовала је и градила нас, ишла прва у реду како би нама пут био лакши. Сужавала улице како не бисмо пуно лутали, стављала знакове како се не би изгубили, ширила наше видике према небу, како би застали и погледали звијезде на тренутак, ја мислим, да је ведрина њеног лица доносила у нашој учионици оптимизам којим је уливала знање и повјерење. Своју обавезу је испунила, и отишла у пензију, иза је себе оставила траг у нашим душама и увезала поезију и прозу на нашим огртачима знања. Драга професорице, хвала Вам за сваку пјесму коју сте нам прочитали, за сваку јединицу кад смо је заслужили, за сваку петицу која је изазивала срећне осмијехе на нашим лицима. Хвала Вам за сваку лекцију коју сте нас научили, и најзад, хвала Вам што сте нам показали којим путем треба ићи како би стигли на то мјесто на којем са сигурношћу можемо рећи “Ја сам човјек.”.
Славиша Савић, ученик IV-5
с.в.
